Autor:Svetozar Gunić
Fotografisao sam je dok je još bila gimnazijalka-nežna,koncentrisana,sa pogledom koji je tada nosio dubinu.Olivera Savić,kasnije Balašević ,nije znala da će postati inspiracija za najlepše stihove Panonskog mornara.Ali moj objektiv je tada zabeležio ono što će Đođe kasnije pretočiti u pesmu:tiho prisustvo koje menja tok života.
U tim fotografijama nema glamura, nema poziranja-samo trenutak iskrenosti.Kasnije ,kao supruga Đorđa Balaševića,Olivera je postala deo jedne od najlepših ljubavnih priča naše kulture.Njihov susret ,prosidba preko telefona ,kašnjenje na sopstveno venčanje-sve to je deo narativa koji je Đole pretvarao u stihove ,a Olivera živela sa dostojanstvom i toplinom.
Objavljujem ove fotografije ne da bih evocirao prošlost,već da bih podsetio na snagu trenutka.Na to
kako se lepota ne meri godinama,statusom ili slavom-već prisustvom.Olivera je tada bila devojka iz Zrenjanina ,a danas je simbol jedne epohe,jedne ljubavi,jedne pesme…(Svetozar Gunić)
.
