U popodnevnoj vrevi Zrenjanina, dok sunce klizi niz fasade sa patinom,prizor me zaustavlja:bitik polovne garderobe, ljudu u potrazi,ruke koje prebiraju po tkaninama prošlih života.Sve po ceni jedne kafe-100 dinara za komad.
U tom trenutku,setih se Vase Pelagića.Njegova reč stroga,ali iskrena:”Tuđa odeća nosi tuđe slabosti.”U njegovom svetu,zdravlje je svetinja,a čistoća-duhovna i telesna-neupitna.
Ali svet se promenio.Danas,polovna odeća nije samo potreba,već izbor.Ljudi u njoj traže karakter,prošlost,stil koji se nemože kupiti novcem,U tom butiku,kao u arhivi emocija,svaka bluza ima priču,svaki kaput-sećanje.
Zdravstveni oprez nije za zanemariti.Odeća mora biti oprana,očešćena,prihvaćena.Ali ono što me je zaintrigiralo nije bila samo roba-već ljudi.Njihova energija,njihova potraga za nečim što ih dotiče,makar i kroz tkaninu.
Možda je to i suština:da lepota nije u novom,već u onom što prepoznamo kao svoje.Da dostojanstveno može da se obuče,čak i kada je već bilo nošeno.A Vasa Pelagić,možda bi se nasmešio-ako vidi da se u toj odeće ne širi bolest,već potreba za pripadanjem.(Svetotar Gunić)
o može da se obuče,